putujem mislima i slikama...
prema vječnosti...
Blog
srijeda, ožujak 19, 2014

Gle! On ljubi nju!

Strastveno, požudno,

miluje ju prstima nježno...

 

CIGARETU!

na-dlanu @ 10:14 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, ožujak 6, 2014
 

 

Kak je dobro bilo imati 15,16,17...
Bliži se subotnja večer ,a ja još nisam pitala tatu dal smijem s curama van.Jes,rekao je da mogu, ali da sam doma do deset.Joj, to je tak pre malo, ali s tatom nema rasprave, kak veli tak mora biti,ak ne poslušam, drugu subotu nema van.
Našla sam se s Gogom,Đinom,Marinom i naš izlazak je mogao početi!Traperice,majica i tenisice,naša obleka,sve bez marke.Glavno da je čisto i čitavo,lagano našminkane tak da se jedva vidi i mirišljave,friško oprane kose...
Kam idemo danas?Lap,Salun,big ben?Kolko love imamo?Sve smo stavile na hrpu i podjelile.Odluka je pala-idemo u Lap!
Prvo pehaka po Selskoj do tramvaja, pa do Trga, a onda cipelcugom na Gornji grad do Lapidarija.Uvek se našel neki  frajer koji se pravil vażan vozeči se na pulferu,mašuči nam ,šaljuči puse, a kondukter se ljutio i bojao za tumđi život.Rulja se već polako okupljala, a mi smo nestrpljivo čekale znak za upad.Nekad smo upale i badava, ak je frajer na ulazu procenil da je nutra preveć dečki,a premalo cura.Onda smo se mogle i sokom poćastit!A unutra mrak! Mislim doslovno mrak,ali i mrak kak je bilo dobro!Podrum preuređen u disko,sa malim separeima, hodnik nadsvođen lukovima,žarulje u bojama i prva disko kugla koju sam vidla u životu.A onda je počela muzika treštat, i mogle smo pričat jedino rukama i nogama, il se derat jedna drugoj na uho.Kak je bilo dobro!
Kad su počeli sentiiši, dečki su birali, a cure su Boga molile da budu izabrane.Znalo se pravilo-ak odbiješ prvoga, nesmeš plesati cijeli set.Ma ko bi zdržal sedeti,kad su noge i glava same tražile ples!Mi smo jedva čekale brze,onda smo mogle biti zajedno,cerekati se, ogovarati dečke,i plesati po svom.A kak smo čagale,danas mi se da smijati!Onda je to bilo moderno i fora.
Već je pola deset!
Cure, brzo idemo doma! Trk na tramvaj,pa niz Selsku,cmok-cmok cure bok,zvon - zvon na vrata, fala Bogu ne kasnim i već planiram sljedeću subotu!
 

na-dlanu @ 10:03 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, veljača 27, 2014

Njih dvije i kolica



važno šeču po Cvjetnom



u potrazi za zadivljenim pogledima,



prošetavajuči modne marke,



važne i bitne



kao da su one  same dizajneri,



a ne obične  vješalice...

 

VARKA

na-dlanu @ 07:39 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, veljača 12, 2014
Pada li pada... Neumorno... Pa zar joj nije već dosadilo...Uspavljuje me...Zaklapam oči udobno stisnuta u toploj dekici, u zajedničkoj, jedinoj fotelji. Sa radija dopire smirena pjesma i miluje mi uši, a zatim i srce...I plovim na kapljicama kiše tamo daleko, u neke mlade godine moga odrastanja...  



Gledam kroz prozor, priljubljenog nosića, kako kišne kapi klize po staklu. Utrkuju se koja će brže, a poneke koja će krivudavije stići do svoga cilja. Gledam ih i slijedim prvo pogledom, pa prstom, a kada stignu do kraja prozora nestaju na limu i otkližu  na dvorište. Jezikom dodirujem staklo, želeći popiti kišu...Mama se smije, i  pita me da li mi je želja oprati staklo. Trgnem se i odmaknem. Teško je razumijeti dijete koje u svemu vidi priče, u kapljicama vode slapove, a u njihovom odsjaju dugu...

-Mama, molim te, ja bih van! -pitanje mi klizne sa usana.
.
Zove me kiša, zato i lupka po limu i kapljice plešu po staklu. Oblaci se svađaju, sudaraju, okreću, svaki bi želio zauzeti  veći komad neba. Koliko ih volim, toliko me i ljute, jer mi ne dozvoljavaju da vidim SVOJ komadić neba.
Mama je pripremila moje drage crne gumene čižmice , žutu kabanicu i kišobran koji potajno ostavljam u špajzi. Nikada nisam razumjela , što će mi. Pa ja i kiša smo prijateljice!!! Izlazim na dvorište. Oduševljeno gledam lokvice vode, a noge mi nestrplivo hrle njima u susret. Moje čizmice i lokvice- savršena kombinacija. Dođem do nje, pa skočim,  voda špricne na sve strane, a ja se radosno smijem. Sada voda više nije bistra, već blatna, ali što onda i takvu je volim. Odem do trave, obrišem čižmice, pa opet iznova...Ja i kiša same na dvorištu...Dignem glavu, a ona me ljubi po licu, pa sklizne u otvorena usta, misli da sam žedna. Obliznem se. Hladna je i godi. Nestašna je i ulazi mi pod kapuljaču, moči mi kosu. Svejedno ju volim...Vidim mamu na prozoru, maše mi i zove u kuću...Ja tako ne bih išla...Šaljem poljubac kiši i odlazim. Ne mogu odoljeti i MORAM još jedanput skočiti u lokvicu...Joj kako je dobro...Kiša me pozdravlja...Do sljedećeg susreta...




Godine moga djetinjstva su prošle. Moj sin je imao oko 3 godine, kada sam mu kupila prve žute plesne kišne čižmice , plavu kabanicu i samo sam čekala da počne padati kiša- moja draga prijateljica. I došla je... Obukla sam sina i rekla



- Sada ćeš na svoj prvi kišni ples sa mamom!

 

 Gledao me, ništa ne razumijevajuči. Izašli smo van, a moja stara prijateljica me dočekala poljupcima. Dovela sam sina do lokvice, nagnuli smo se nad nju i rekla mu


- Pogledaj sine, ova lokvica nas je čekala. Moja stara prijateljica kiša napravila ju je samo za nas dvoje. A sad sine skoči, pozdravi ju!


Pokazala sam mu kako se to radi.
Prvo bojažljivo, pa radosno moj je sin prvi puta plesao na kiši u svojim plesnim čižmicama. Ja sam mu se pridružila, a ljudi pod kišobranima su nas začuđeno i sa smiješkom gledali...



Mislim da vam ne trebam ni reči, da su moj kišni ples upoznali i moj drugi sin kao i moji unuci...Zašto nešto tako lijepo, jednostavno, ne prenjeti na svoje potomke...Da , za moje unuke ja sam baka igračka- tako su me nazvali sa tri godine...

na-dlanu @ 10:57 |Komentiraj | Komentari: 4 | Prikaži komentare
Brojač posjeta
29062